San iz Puškara | Jungle Tribe

Sam i nema nigde nikoga.
Gde sam ovo stao?
Izašao iz autobusa i zakoračio na sveto tlo!
Nisam osetio nikakvo pročišćenje, ali sam brzo osetio potrebu za krevetom i ličnim prostorom.
Malo kupanja i lične higijene nikako ne bi smetalo.
Put je bio dug.
Kondukter je imao brčiće i delovao mi je ljutito za vreme puta.
Bio je tamnoputi Hindu, krkhe konstrukcije, ali je zračio energijom i živahnošću koja se graničila sa ljutitošću i oštrinom.
Posle četrnaest sati putovanja, video sam da je promenio stav prema meni i da je počeo blagonaklono da mi se smeška i da pokušava da uspostavi komunikaciju dok prolazi pored mog sedišta. Nije imao pojma ni reči engleskog, a sva oporost i ljutitost u njegovom stavu prerasla je u živahnu želju za igrom.
Bilo mu je dosadno. Tražio je društvo i zanimaciju, a ja, toliko drugačiji od njih, najviše sam mu privlačio pažnju. I on je meni bio simpatičan iako me na početku puta prevario za kartu naplativši mi stotinak rupija više. Ko zna koja se njemu priča odvijala u glavi.
Kondukteri su specijalna sorta u Indiji .
Negde oko šesnestog sata puta ga je probilo. Nije više mogao da sedi mirno i smerno u autobusu. Popustio je. Počela je da ga obuzima dosada i nervoza, pa je, kao malo dete, odjednom, krenuo nešto da priča glasno šoferu i da maše dlanovima izvijajući zglobove živahno kroz prostor. Bilo je oko jedan ili dva ujutru i nije bilo jasno otkud sad ta buka i žestina, koja nikome nije bila po volji. Putnici u autobusu su dremali pod uglovima metamatematike tražeći udoban položaj. Sanjali da su već stigli na svoja odredišta i da spavaju u svojim krevetima.
Nemoguće funkcije, nemoguće krive za izračunati, ali su funkcionisale u prirodi. Ti položaji tela koja spavaju.
Ljudi su ljudi.
Autobus je treskao i ponekad ih izbacivao iz snova u realnost zurenja kroz prozor, dok mrak i sni opet ne uhvate. Usporeno i nežno su zurili u prostor i to nisu bili oni. Razum im je još spavao i gledali su nevino i čedno, kao što to deca i bebe čine, a naš autobus je jurcao kao pomahnitao po krivinama i drvoredima uz puteve, koji su se u tišini razvijali kao neki crno-beli film, sa dosta crne i malo bele boje.
Jedino su farovi obasjavali napred i daleko napred, dokle god sam želeo stići i zamisliti ovu dugačku i drugačiju zemlju.
Tišina Indije i presecanje brujanja jakog motora dok vozač menja brzine ogromnim limenim menjačem.
Autobus je jurcao kroz mrak Indije. Nošen vetrom leteo.
Kondukter je skočio na noge i krenuo da se vrzma.
Usnuli putnici su dizali omamljene poglede, jedva držali oči otvorene, iskašljavali prašinu, otvarali prozore, pljuvali napolje, zatim se tresli pod naletima vetra, zatvarali hitro prozore i umotavali se u prašnjava i prljava, izanđala ćebad da bi potom zatvorili oči i išli na neka lepša mesta snova.
Delovalo je da su ćebad topla, neophodna i udobna. Nisam mogao ni zamisliti gde svi ovi ljudi idu i te njihove destinacije od po sedamsto, osamsto kilometara… Toliko siromašni, a vozikaju se po Indiji i rade nešto… Ko zna. Ja nikada neću saznati…

Svi ljudi na svetu sanjaju kada spavaju.

Hajde da se nađemo u snovima i kreiramo svet snova.

Snovi su jaki, ali čovek se ne trudi da snove i svoje spavanje podari i podeli sa drugima.

Ljudi su u snovima sebični.

Sanjaju i spavaju samo za sebe.

Kad bi se barem ponekad potrudili da sanjamo zajedno.

Rezultati bi bili ogromni i jarko purpurni!

Snovi bi se pretvorili u javu, a java bi dobila boju purpurnih snova. Ta boja koja bi iz snova obasjavala javu kreirala bi tanku crtu na sred horizonta koja bi pulsirala ujedinjena sa disanjem ljudi. U početku bi to pulsiranje bilo haotično i neuravnoteženo, jer bi crta registrovala svaki udah svakog živog bića, a onda bi se jednom davno u budućnosti smirila i sinhronizovala. Smirila bi se u najtananiju vibraciju koja prede i proizvodi maženje. Kao mace… Kada predu mace, ne dešava se zlo.
Tako i crta. Ujedinjeno disanje svih ljudi. I onih koji spavaju i onih koji budni gledaju boje iz snova…
I ovi moji saputnici su, svi zajedno u kamion-autobusu, sanjali, podeljeni i odvojeni jedni od drugih, deleći samo ustajali vazduh prašnjave unutrašnjosti…
Posmatrao sam im siromašna lica i siromašnu odeću i gledao ih kako spavaju.
Isključio sam se na momenat i zamislio da to nisam ja i odmah zatim uvideo da sam i ja jedan od njih…Ostalo je telo da sedi u autobusu, a um je posmatrao sve nas zajedno.
Jedini je kondukter bio živahan, svi ostali kao ona crta zajedničkog, mirnog i uravnoteženog disanja.
Kondukter je sa sjajem u očima mrdao celo svoje biće, ustajao, sedao, i tražio neki izlaz iz ovog autobusa.
Autobus mu je bio život i kuća. Poznavao je sve krivine napamet a rukama je i dalje mahao.
To su bili nežni dlanovi sa mekanim zglobovima…
Onda je histerično otvarao i zatvarao prozore po autobusu i šetkao se gore-dole.
Pravio je veliku buku.
Drugačije su stvari kada ih čovek zamišlja nego kada ih kaže naglas.
Zamišljam kako bi bilo živeti u Indiji.
Tako sedneš u kola i kreneš.
Možeš dosta dugo da voziš slobodnim danima i da ti bude ok.
Da se ne ponavljaju mesta i slike. Ideš samo napred a sve je jedno. Nema podela i granica. Kontinent je ujedinjen i zaštićen Himalajima sa svih strana, a pustinjom sa zapada, tako da mu nema prilaza i iznenadnih napada.
Ceo kontinent jedno, a toliko različitosti.
Vozio bih do beskraja i gledao ljude, kuće i prirodu…
Dovoljno za tri, a ne za jedan život…
Dovoljno za jedan san u kome se svi kreću ubrzano, sigurno i direktno!
Vraćanje snovima!
Indija se stalno menja i jako je nabijena iznenađenjima i različitostima.
Stao bih u vožnji, da živim u Indiji, na nekoj pauzi ili u restoranu, malo sređenijem, gde dolaze bogatiji, ali ne suviše bogati Hindusi. Tu bih popričao sa lokalcem koji sprema hranu i znam da bi mi se smeškao zadovoljno, zahvalan bogovima koji su mu dozvolili da ga iznenadi susret i upoznavanje sa jednim belcem.
Ne bi bilo loše deliti život sa ovakvim ljudima.
Možda je skroz OK preseliti se u Indiju.

Dakle Puškar… Kako samo zvuči nabijeno energijom.

Puššš karrr. Tako mi odzvanja u glavi dok me kondukter ispraća sa osmehom u mrak ove nedođije u kojoj se osećam sigurno i na pravom putu…

Počinje…
Tri sata spavanja i biću nov čovek.
Kao naručen, prilazi klinac i traži moju pažnju.
Pita me, klasika, odakle sam, Srbija, au divna zemlja, kako se zovem, Filip, au lepo ime i odmah prelazi na stvar…
„You have a place to sleep? My father have a very good hotel if you want to see. If you like, you stay, if not, no problem… very cheap rooms, mister.”
„Mister” sa snažno izgovorenim „ster”.
Pa, ’ajde, „why not…”
Ok je mesto, cena tu i tamo, umor pobeđuje…
Krevet je čistiji nego inače. Posteljina je zapravo bela.
Ne bih se usudio reći da miriše, ali soba je puna topline i dobre energije!
Gotovo je, kreće duboko spavanje…
Do ko zna kad!
U autobusu sam sanjao da sam stigao i da spavam u udobnom krevetu.
Puškar.
San iz Puškara…