JungleTribe - Neobichna putovanja

Dva sata cekanja na autobuskoj stanici u bivsem Carigradu I onda bus za Antakiju. U busu sam upoznao Sonju, mnogo zanimljivu I slatku devojku iz Nemacke. Studira u Istanbulu, zivela je u Jordanu, bila je u Siriji vise puta, zatim u Libanu itd. Sada je krenula bas gde I ja, u Alepo. Super mi je bilo u putu sa njom, dala mi je mnogo korisnih informacija I brzo je prosao put od 15 sati, koliko smo putovali busom kroz Tursku. A usluga u busu je na nivou I svako bi se prijatno iznenadio. Bus je nov, u svakom sedistu postoje slusalice sa nekoliko radio stanica, zatim satelit TV, sluze ti besplatno sok, vodu, caj, kafu, kolac… Tih 1200 km I nije tako strasno.
Dok smo pravili pauzu na pumpi, na Tv-u sam video da se situacija u Jordanu pogorsava, da je na ulicama haos I da su sve veci sukobi demostranata I policije. (Meni je Jordan bio bitan zbog Petre). To me je bacilo u razmisljanje. Nastavili smo dalje busom prema Antakiji a u mojoj glavi pocinju da sevaju flesevi! U glavi mi je moja porodica, moji prijatelji I jedna nasmejana devojka, tj. svi oni koje sam ostavio zarad ove avanture. Da li je Petra vrednija od njih? NIJE! Da li je Liban I Bejrut za koga svi tvrde da je bio malte ne najlepsi grad na Svetu dok ga gradjanski rat I Izraelci nisu unistili vredniji od mog zivota? NARAVNO DA NIJE! I tu sam poceo da se lomim oko mog plana I programa za Bliski Istok. Imao sam 7 dana da prodjem sve ovo uz konstantnu napetost I zurbu ili da obidjem skoro Siriju bez izazivanja sudbine. Jednu stvar takodje ne mogu da zaboravim: Zabrinuta lica moje sestre I mog caleta I kevino uplakano lice kad sam odlazio. Nisam zeleo da im povrh svega zadajem jos brige I stresa. Odlucio sam da ostanem u Siriji, samo jos da stignem tamo .
Cim smo stigli u Antakiju, odmah smo uzeli kartu za Alepo. Imali smo 2 sata pauzu pa smo blejali u kafeu na stanici. U Alepo je isao mini bus a nas je ukupno bilo cetvoro u njemu. Dolazimo na granicu koja je cuvana kao neka najbitnija institucija. Nista ovde ne moze da promakne, ni sa turske ni sa sirijske strane. Posto je Sirija stroga policijska zemlja (Tito je bio mala beba za njihovog predsednika ) na granici svakoga cimaju I propituju glupa pitanja: Zasto si tu? Gde ides? Sa kim? Kod koga? Zasto si sam? Da li podrzavas Izrael? Da li ces posle u Izrael I jos milion gluposti. Tek kad ih ubedis u sve sto zele da cuju, mozes da udjes u zemlju. Prva stvar koja me je obradovala u Siriji je crvena boje zemlje preko koje je posadjena zelena trava I drvece pa tako sa nabacanim stenama I kamenjem daju prelep slikovit pejzaz. Mi putujemo I priblizavamo se Alepu, najstarijem u kontinuitetu naseljenom gradu na Svetu (mada se za tu titulu bori I Damask I jos par gradova Bliskog Istoka ali je to zvanicno Alepo). Nemicu je cekao prijatelj na stanici tako da se ubrzo zavrsilo nase druzenje.
Stigao sam u Alepo. Haos u saobracaju, olupani I izgrebani automobili I prasina koja leti na sve strane I nije neka dobrodoslica. Krenuo sam u potragu za smestajem a Sonja I njen prijatelj su mi pomogli. Usli smo u jedan hotel gde matori Arapin nudi cenu od 8 $. Soba je OK ali nigde nema struje. Na nase pitanje zasto nema struje on daje prost odgovor: “Zato sto mu treba za nesto drugo!”. Neverovatno, mislim da cu ipak potraziti I ja nesto drugo. Smestio sam se u jedan hotel u centru grada, Ok soba, ima tople vode, nema grejanja pa je nocu bilo hladno ali me je mrzelo da trazim dalje. Istusirao sam se, spremio I krenuo u setnju ulicama Alepa (Arapi I Turci ga zovu Halep).
Toliko svacega I toliko nicega. Sve je tamo tako staro, tako oronulo… Sve je izgradjeno kamenom belo sive boje, sve je isto. Nema cigle, nema stakla, aluminijuma I drugih metala. Cak su se I neke nove zgrade toliko utopile da se I ne primecuje da su skoro sazidane. Grad je toliko tajanstven, toliko misteriozan, prepun malih uskih starih ulicica, prolaza sa polukruznim vratima, kao da ste izgubljeni u prici iz hiljadu I jedne noci! Setao sam bez ikakvog plana I cilja. Kako me sta privuce, tako sam skretao I menjao putanju. Usput zamolim nekog prolaznika da me slika ali vecina njih ne zna da koristi digitalne fotoaparate. Zato sam uglavnom davao deci jer ona uvek sve znaju (kao). Stigao sam do Citadele, prelepog ogromnog utvrdjenja koje je simbol grada. Zaista izgleda impresivno. Sa vrha se naravno moze videti panorama celog grada. Sve deluje isto, oronule sive zgrade I kuce samo se poneka dzamija dize izmedju njih. U Alepu pretezno zive Suniti, konzervativniji I zatvoreniji islamski vernici. Muskarci se setaju sa maramama na glavi a zene I devojke su odevene u crne odore I cela glava im je prekrivena osim ociju. U Siriji nikako ne smete zaboraviti na pravila ponasanja a izmedju ostalih, to su: religija je najbitnija stvar na Svetu, zene se ne smeju gledati u oci, alkohol je misaona imenica I nigde se ne sme piti (nemate nigde ni da ga kupite osim u nekim turistickim mestima na obali Sredozemnog mora), Izrael tj. okupirana Palestina se ne sme pominjati ni u kom kontekstu. (Izraelci su I ovako s….. I klosari jer su zbog par raketa Hamasa I Hezbolaha unistili Bejrut, sravnili sa zemljom pojas Gaze I pobili toliko neduznih civala u Libanu).
Posle Citadele, krenuo sam nazad ali sam se izgubio u lavirintu Alepa. Orjentisao sam se pomocu Sunca ali nikako nisam mogao da nadjem put kojim sam dosao. Tri sata sam lutao po malim I uskim ulicicama. Toliko hodnika, tunela I uskih prolaza. Na razglasu dzamija ide neka molitva I uteruje ti nemir u kosti. Pomalo Jezivo. Toliko sam bio tvrdoglav I uporan da nikog nisam hteo da pitam za pomoc. Odjedanput sam dosao u kvart gde su uglavnom zanatlije sa jedne strane a sa druge deponija. Sta sve moze da se vidi, ne mogu da ispricam. Inace, u celom gradu se svi pretezno bave nekim zanatskim radnjama ili voze taksi, nema trece. Dolazim do table gde pise”Old town of Aleppo” I sledi mala setnja kroz istorijski deo grada koji se nalazi pod zastitom UNESCO-a. Lutanje se nastavlja I odjedanput sam se nasao na velikom bazaru koji se nalazi u tunelima starog grada. Do tada sam bio izgubljen a od tada nacisto sludjen! Pa sta ima veze, malo se prosetas bazarom pa cemo videti posle. Izbor za kupovinu je ogroman, od hrane I slatkisa do suvenira, alata, odece itd. Nisam se bas nesto nakupovao I krenuo sam dalje ka hotelu. Samo je trebalo da nadjem put. Dve tri ulice mi se ucinise poznate I na kraju sam stigao do hotela ali sa skroz suprotne strane. Kako? Ne znam
Bio sam mrtav gladan pa sam otisao na jedan kebap. UUU, to morate da probate. Zacinjen, ljut, ukusan… Toliko je dobar da sam samo to jeo u Alepu. Uvece mi je bilo malo dosadno. U tim nekim trenutcima shvatis koliko ti znace prijatelji I porodica. Mozes da budes na najboljem mestu na Zemlji (da se razumemo, to sigurno nije Sirija I Alepo) ali ce kad tad zatrebati drustvo. Medjutim, znao sam to I pre nego sto sam krenuo na put tako da nisam dozvolio da me nesto slomi I ubije. Brzo prodju te krize, bar kod mene. Ujutru sam isao da setam nekim drugim delovima grada. Ulice su dosta bucne, svi voze ko manijaci I svi samo trube. Policija I vojska su na svakom koraku. Semafori se slabo postuju I ulicu prelazite kako I gde hocete, samo gledate da vas nesto ne zgazi.
Vreme je bilo da promenim lokaciju. Kupio sam par suvenira I poklone za neke bitne osobe I u 6 ujutru sam imao voz za Latakiju, grad na obali Sredozemnog mora. Setnja do zeleznicke stanice u Halepu je bio poseban dozivljaj. Bilo je 5 ujutru, nigde nije bilo zive duse, grad je bio u polu mraku a odnekud se opet culo zavijanje na arapskom. Snasao sam se, kupio kartu I usao u voz koji je prevazisao sva ocekivanja. Kao da ste u Japanu a ne u Siriji. Nov, cist, udoban, sedis u fotelji I gledas filmove. U vozu besplatno dele sok ( ja sam bio odusevljen, sta god da su delili ). Uzivanje u predelima Sirije. A cena karte je bila 2 eura.
Stigao sam bio u Latakiju koja je totalna suprotnost od Alepa. U gradu pretezno zive Siiti koji su dosta otvoreniji. Fasade su dosta stare ali su obojene I u poredjenju sa Alepom izgledaju odlicno. Ima dosta palmi, drveca narandze I ostalih mediteranskih biljaka. Bulevari su veliki I ukraseni palmama. Leti u Latakiji boravi dosta turista iz Arabije, Katara I Kuvajta I tada su nesnosne guzve po celom gradu. Ja sam na stanici uhvatio taksi I platio mu 30 dolara da me pola dana vozi po celom gradu I okolini kako bi video sve sto sam hteo. Prvo ogroman krstaski zamak, poznatiji kao Saladin Castle, jer ga je on osvojio I u njemu podigao dzamiju I skolu. Dobra stvar da se vratite u vreme krstaskih ratova. Zatim sam obisao Ugarit, anticki grad iz XII veka pre Hrista. A ona plaza I Sredozemno more. AAA, kao mi odmah skoci moral. Ne mogu da zivim bez mora. Veoma je blizu Turska, vide se planine u daljini a u letnjem periodu postoje feriji koji voze do Turske I Kipra. Taksista je stvarno bio car, dao mi je mnogo korisnih informacija, provozao me I vise nego sto je trebalo I ostavio na stanici gde sam trebao da uhvatim voz za Tartus.
Sedeo sam na stanici 3 sata, pa sam uzeo da pisem da mi vreme brze prodje. Onda me je pred ulazak u voz iscimala vojska! Prevrtanje stvari I ispitivanje. Cimali su sve putnike ali sam im ja kao stranac sa punim bek-pekom bio posebno interesantan. Tu me je iznervirao glupi sirijski vojnik (bilo ih je ukupno trojca) koji je (dok su me pretresali) stalno ponavljao WELCOME, kao neki retardirani idiot. Iskulirao sam ih, nasmejao se I brzo su me pustili. Ukrcao sam se u voz za Tartus. Posle pola sata voznje, dolazi sluzbenik I kaze mi da podjem sa njim. Ostali su me cudno pogledali. To se ne desava. Pomislio sam da ce opet da me nesto ispituju, medjutim, covek je bio menadzer voza, video je da sam stranac I ljubazno me je pozvao u restoran jer mu je bilo drago sto sam tu. Ja sam se bas kul osecao, tako reci bio sam pocastvovan. Pitao me je odakle sam, gde idem I dao mi je neke korisne informacije. Nije proslo mnogo vremena a vec sam stigao u Tartus, prvu luku u Siriji. Tamo su vec stvari izgledale potpuno drugacije. Zgrade su uglavnom nove, bulevari siroki I ukraseni palmama, pored mora se nalazi ogromno setaliste, restorani, kafici, ljudi su moderno obuceni, ima nekolicina Grka koji zive u gradu a u prodavnicama ima cak I alkohol da se kupi. Sve je dosta jeftinije nego u Alepu. Ja sam se smestio u hotel “Daniel” koji su mi preporucili menadzer voza I taksista u Latakiji. Hotel se nalazi u centru, blizu mora I setalista ali tesko da se moze uporediti sa nekim hotelom. Sve je dosta staro u hotelu, zidovi su ispucali I oronuli a namestaj je bio kao iz muzeja. Ali, imao je krevet I toplu vodu, jedino sto je meni bilo potrebno. Dvokrevetna soba kosta 9 $, pa vi vidite. Btw, mislim da sam ja bio jedini gost u hotelu.
Malo sam se prosetao, vecerao I otisao na spavanje. Svako vece sam dosta rano isao u krevet I to mi je bas prijalo. Odmorio sam se, izgubila se napetost I pritisak koji sam u BG-u osecao zbog svega I svacega. Vise mi nije ni bilo dosadno. Razmisljao sam neprestano o svemu I svacemu (I nekome ). Malo sam se I nervirao jer mi je ponestajalo vremena. Toliko toga ovde ima da se vidi I nauci a ja sam imao jos cetiri dana fore, jer sam 19-tog ujutru imao bukiran let za Kolombo.
Drugi dan u Tartusu je bio skroz zanimljiv. Ustao sam rano, obisao muzej (gde ima pravo bogatstvo da se vidi), stari grad Tartus (koji sada I ne moze lepo da se obidje jer je naseljen lokalnim stanovnistvom) I otisao na ostrvo Arvad. To je malo ribarsko naselje, jedino ostrvo koje Sirija ima. Tamo se moze videti prastar Fenicanski zid I stara Arwad tvrdjava. U Tartusu su nekada postojale pravoslavne crkve koje su bile dosta stare ali su one vremenom unistene. Po povratku sa ostrva, otisao sam malo da se iskuliram na gradskoj plazi. Sedite na pesku I gledate u more a iznad vas se dizu planinski vrhovi prekriveni snegom. Pri tom, Sunce se nalazi na suprotnoj strani I tera vas da gledate u vrhove. Slikovito! Misli vas odvedu u neki drugi Svet. Ovo moje putovanje je I bilo kao druga planeta. Drugacija kultura, obicaji, hrana, drugi sistem vrednosti a ja sam bio sam u svemu tome pa sam morao da se snalazim kako sam znao I umeo.
Vreme je bilo da krenem za Damask. Ovoga puta, nije bilo voza, pa sam morao autobusom. Krivo mi je bilo jer nisam imao vremena da obidjem Hamu I anticku Apamiu, zatim grad Homs I tvrdjavu Krak de Sevelije, jedno od najvecih krstaskih utvrdjenja u istoriji I cuvenu Palmiru, grad oazu u pustinji koja je u davnim vremenima bila nezaobilazna stanica karavana I svetskih putinika. Neki drugi put…
Autobus za Damask je bio korektan tako da mi taj put od 3 sata nije predstavljao problem. Autoput ide kroz neku polu pustinju tako da sam usput bas uzivao u predelima I prostranstvima. Na autobuskoj vas naravno saceka taksista I za dolar-dva vas odbaci do centra. Trazenje hotela je potrajalo. Lazu vas I mazu raznim pricama. Ulazio sam tako iz jednog u drugi dok nisam nasao ono sto mi je bilo potrebno. Ja sam spavao na raznim mestima (ukljucujuci I klupu na zeleznickoj stanici u Atini) ali hotel u kome sam spavao u Damasku je pobedio sve. Nalazi se na krovu stare zgrade na Marzah trgu u centru grada. Soba se sastoji iz raspalog kreveta I ventilatora a velika je citava 4 metra kvadratna. Wc je posebna prica a nalazi se naravno van sobe I za tusiranje toplom vodom mora da se doplati 2 dolara po tusiranju ! Nije to bas tako lose kao sto izgleda. Posle kraceg odmora, krenuo sam da setam I obilazim znamenitosti Damaska. Dosta ima suprotnosti u samom gradu. Prastare zgrade I kvartovi, ogromni bazari, katolicke crkve pored dzamija, novi hoteli od po nekoliko hiljada dolara za noc, siroki bulevari, stara reka koja je gotovo isusena (ostalo je jos 3 mm vode) itd. Vidi se ogromna razlika izmedju Damaska I drugih gradova, tj primecuje se da je Damask metropola I glavni grad. Sama pomisao da je ovaj grad naseljen konstantno vec 8000 godina vam daje neki cudan osecaj ali nije bilo neke stvari koja bi me oborila sa nogu. Sve dok predvece nisam seo u taksi I zamolio taksistu da me odvede na brdo Kasiom. Ako neko ima sliku Damaska, primetice milion malih starih kuca nacickanih na brdu iznad centra Damaska. Danju brdo izgleda predivno a slika koju uvece vidite se ne moze prepricati. Dzaba vam I slike, jednostavno to morate svojim ocima da vidite. I to nije sve. Taksista me je vozio po gradu, pokazivao sve I svasta a ja sam samo zevao u brdo osvetljeno hiljadama I hiljadama svetiljki iz kucnih domova. I onda dodjete na brdo I zaboravite sve to! Slika Damaska nocu koju sam tada video ce mi ostati urezana zauvek kao jedan od najlepsih prizora koje sam video u zivotu. Pogled sa visine na grad megalopolis osvetljen svim bojama se retko gde moze doziveti. Kazu da je leti ovde jos savrsenije jer se na litici brda nalazi dosta restorana sa prelepim bastama, ima dosta prodavnica suvenira I stalno je prepuno mladima koji uzivaju na setalistu. Ja sam bio totalno impresioniran da mi posle ovoga nista u gradu nije bilo interesantno. Ako neko trazi neko posebno, romanticno mesto, mislim da je Kasiom jedno od najboljih. Taksista je bio izuzetno fin I kulturan, pricao je dobro Engleski jezik I dao mi dosta saveta. Studirao je u Bejrutu I puno je nahvalio Liban. Ja sam I ovako bio ocajan sto nisam imao vremena da posetim Liban I sto ga Izraelci unistavaju I jos me je on lozio da treba obavezno da odem tamo. Za tren oka me je ubedio I odmah sam isplanirao da odem u Bejrut ujutru I da se vratim odmah isto vece. Nije to daleko, busom treba oko 2 sata. To vece nisam mogao da zaspim. Bio sam uplasen zbog rata u Gazi ali I toliko uzbudjen jer sam toliko zeleo da vidim Bejrut.
Krenuo sam raspalim mini busom I sve je islo dobro a onda sok. Nisu hteli da me puste u Liban zbog vize. Imam nov crveni pasos I za njega viza mora unapred da se vadi u ambasadi. Za onaj stari “jugoslovenski” moglo je I na granici ali su ovaj crveni videli prvi put u zivotu I prvo nisu znali odakle sam a posle su me cimali tipa, cas moze, cas ne moze da bi mi na kraju rekli da moram nazad u Siriju. I tako se zavrsio san o Bejrutu. Da li ste nekada peske prelazili granicu? E pa ja jesam, izmedju Libana I Sirije. Posle mi je carinik nasao prevoz I u Damask su me dovezla tri Libanca I to za dzabe! Bio sam pomalo razocaran ali sam nastavio da lutam ulicama Damaska. Bice vremena za Liban, neka druga I lepsa vremena.
Bila je nedelja a dan je bio kao stvoren za obilaske. 15 stepeni, Sunce sija I probija se kroz male I retke oblake. Moj poslednji dan u Damasku. Bar sto se ove ture tice . Taksista koji je trebao da me vozi me je ispalio I tako mi ucinio veliku uslugu, jer sam ustedeo 20 dolara I odlicno se proveo vozeci se lokalnim tzv. mikro busevima. Kod nas bi se u ovakvim kombijima vozio krompir I voce a u Siriji komotno stane 14 osoba u njega. Tako sam ja krenuo u Malulu sa mikro busom. Sonja mi je jos u Turskoj pomenula Malulu kao mesto koje ne smem nikako da zaobildjem a posle sam cuo jos od par ljudi da je to najveca atrakcija u Siriji (uz Palmiru naravno).
Malula je malo prelepo selo poznato u Svetu kao jedino mesto gde ljudi jos uvek svakodnevno govore Aramejskim jezikom. U selu se nalazi ogroman broj starih hriscanskih crkava, uglavnom pravoslavnih. Arhitektura je dosta stara a fasade su plavo-zute boje. Selo je okruzeno stenama sa svih strana u koje su uklesani hriscanski simboli I na vrhu se nalaze statue Isusa Hrista I Bogorodice. Ja sam bio ocaran ovim mestom. Ja koji uopste nisam u fazonu religija I tako to. Nisam neki vernik ali sam ovde bio konstantno najezen I zadivljen ovim selom. Posto je bila nedelja, imao sam srecu da prisustvujem liturgiji u grckom manastiru koji se jednim svojim delom nalazi u steni. Nemate pojma koji je osecaj kada na razglasu ide crkvena muzika a preko 100 hriscana peva u pozadini. Toliko energije I strahopostovanja. Bio sam opsednut pogledom na Malulu sa obliznjeg brda. Doslo mi je bilo da ceo dan samo sedim I gledam I slikam arhitekturu sela. Kada bi me neko pitao sta je najlepse sto sam video u Siriji, to je definitivno Malula! Posle sam obisao I Sajdnaju. To je kazu uz Jerusalim jedno od najsvetijih mesta za Hriscane gde gresnici cesto svracaju da okaju grehe. Ne verujem da sam bas toliko kriv ali ajde. Sajdnaja se inace nalazi blizu Malule ali nema prevoza izmedju dva sela, nego morate iz Malule u Damask pa onda iz Damaska u Sajdnaju. Usput nam se pokvario mikro bus na autoputu I dozivljaj je bio kompletan. Sajdnaja je stvarno lepa, ima da se obidje impresivan manastir na samoj litici brda I jos par grckih crkava. Super je bilo ali nista nije tako lepo posle Malule.
Uvece sam platio 2 dolara za tusiranje, malo izblejao na netu, spakovao se I zaspao. Ujutru je trebalo krenuti dalje.

Miloš Janković